Зашто никада не би требало да се вратите са неким ко вас је повредио?


post-title

Постоје неки људи на свијету за које нас привлаче, али који су једноставно отровни: повриједе нас ако су блиски, није битно да ли је то формални однос или љубав на коју се држимо.

У њима постоји нешто снажно неодољиво за начин на који они могу да буду довољно близу нама, али у исто време, ван домашаја. И испоставило се да на крају покушавамо да дотакнемо оне нити наде које нам се намерно падају или не, али то бежи између наших прстију.

Сигурно сте због тога пали на лице, и то није било први пут нити последњи пут када ћете то урадити, јер волите да се његово име појави на екрану вашег телефона; учинио би све да га искрено видиш; Ви жудите да вас гледа када сте сами, а ипак, када га погледате у очи, схватите да не постоји таква рефлексија коју сте очекивали.



У стварности, оно што постоји јесте одвајање, осећај удаљености који вам говори да он није у потпуности присутан, и никада неће бити, упркос томе колико то желите. Он вам може рећи да сте лијепи, и да ћете жељети вјеровати у то јер његове ријечи допиру до дијела вас гдје осјећате бол и задовољство у исто вријеме, као да уживате. Зачарани круг напредовања и повлачења, а ви се не можете зауставити у тој жељи да га потражите, јер се увјерите да постоје могућности!

Можда, овај пут ће бити другачије, ти наивно кажеш себи. Знате да то неће бити тако, али тај човек вас заслепљује. Проблем бити онај који је увек повређен је тај што разлог долази да заузме последње место при доношењу одлука. Ви савршено знате шта се дешава, какве ће бити последице и зашто је лоше за вас. Чак сте и свесни да постоји велика разлика између третирања као приоритета или третирања као опције.



Обично, једног дана ваша рационална страна победи, али обично је потребно много времена да се то деси. Ваше емоције крију истину која је пред вашим лицем зато што се стално препуштате жељи да окружите свој врат рукама.

Претпостављам да се то доживљава као слабост и емоционална незрелост, ау извесној мери и то, јер иако смо бар у теорији научили да се не задовољавамо мање него што заслужујемо, радимо. Да ли попуштање искушењу и одустајање од наше моћи за некога ко не припада нама чини нас мањим као људима? Можда си мало смешан, имајући наду, показујући се рањивима и лудима, све у исто време, чини нас више људским.

Игноришући савете пријатеља намерно, свесни штете коју ћемо претрпети када се појави рани пољубац, то је зато што све што желимо је да и он нас воли. Чак им се и најјачи догађају, јер сви имамо осјећаје и успомене које одбијамо пустити.



Али, иако је истина да не можете да контролишете како се осећате, имате контролу над тиме како дозвољавате да будете третирани. Реално, колико год ми желимо вјеровати да ће се људи промијенити за нас, они то никада неће учинити. Важно је да то препознамо и прихватимо. Баш као што постоји одређена количина ствари које можете толерисати, а дио рјешења је да схватите које су ваше границе и што желите за себе на крају. Није лако када се откријете да се враћате старим обрасцима који су вам познати, али срећа коју желите је само у вашим рукама.

Неки људи, без обзира колико вас привлаче, једноставно нису вредни те жртве.

SAMSUNG GALAXY S10 feat. GSM İLETİŞİM ! (Април 2020)


Top